Марћин Бручковски: НЕСАНИЦА У ТОКИЈУ
Пред вама је један сјајан роман, заправо водич кроз живот у Јапану, из пера Марћина Бручковског, младог Пољака који је отпутовао у Јапан на годину дана а у њему остао 10 година. На духовит начин је приказан свакодневни живот у савременом Јапану из угла једног гаиђина...
Из поглавља АУТОСТОПЕРСКА ИЗБИРЉИВОСТ:
... Закључавам бицикл на стајалишту испред великог, дванаестоспратног мансиона у Такаданобаби. Овде станују имућни људи – према јапанским стандардима. Или, милионери по светским стандардима, јер за један овакав стан може да се купи луксузна кућа на Флориди, или палата у Виланову. То је мој једини час код представника јапанских виших класа. Тачније, средње више класе: предајем деци хирурга и његових суседа, такође лекара. Стан има готово европску површину, на поду су даске а не татами, столови нормалне висине и столице с ногама: потпун луксуз по западним мерилима. Ту је и софа, палма и кристални лустер у салону. За потпуну срећу недостаје само орман од ораховине. Али, зато је у подземљу гаража, у гаражи мерцедес, а на рецепцији – униформисани домар. Од свих група ученика, ову из Такаданобабе најмање волим. Деца су пуна осећаја више друштвене вредности у односу на гаиђина који се по Токију вози на бициклу. У одређеним деловима града не вози се, јасна ствар, на бициклу по улицама. А поготово не са гитаром на леђима. А ако предаје енглески, онда је у најмању руку Американац, ако баш мора Енглез, али сигурно није Пољак... У очима деце, уосталом, пао сам ниско на различитим фронтовима. Дисквалификују ме, између осталог, становање у апато, испијање пива на улици и мотање по Токију ноћу. С друге стране, спашава ме престиж мог универзитета: Јоћи Даигаку (Универзитет Софија) ‒ престиж, узгред буди речено, у деведесет процената проистиче из тога што је на њему студирала изузетно популарна певачица: Хајами Ју... Час брзо пролази, понављамо песмице из ове године и говоримо о годишњим одморима. Натерати децу да постављају питања је тешко као и обично, јер их јапанска основна школа успешно одучава од тога. – Хајде даље, питајте ме сада какви су моји планови за годишњи одмор. Тишина. Четири камена кипа чекају док не наредим ко да ме пита. Три године школе успешно су их научиле да иницијатива наноси штету. Зато следи показивање прстом и одабрана жртва, благо се кривећи, избацује из себе: – Учитељ... где... идете... одмор? – НА одмор – исправљам. – А идем на Кјушу, у Кумамото. – Хмм... – мрмљају с умереним уважавањем. Није то Париз, ни Флорида, али може да прође. Добро да не иде код сиромашних рођака у Саитаму... – Следеће питање, хајде, чекам! – Овај… тоо... неее... Чиме... путујете... господине... учитељу? Бицикли...? – (Кикоћу се). Схватам да не знам како се на јапанском каже аутостоп. Зграбим речник – ево: ヒッチハイク [то звучи овако: хићћи ха-и-ку]. Деца се заледе, савршено непокретна, што је у Јапану синоним за реченицу: “Не разумем у потпуности шта желите да кажете”. – Знате – прелазим на јапански, већ је крај часа, а на енглеском то сигурно неће разумети – идете дуж пута, махнете руком, аутомобил се заустави… Очи су им још разрогаченије. Убрзо затим један од дечака пренераженим шапатом тумачи осталима: – Знам, читао сам у књизи: он ће да моли НЕПОЗНАТЕ људе да га превезу... На лицима деце осликава се ничим прикривени ужас. Покушавам да објасним да је то веома лепа традиција, да се склапају нова познанства, да гомила студената у Европи тако проводи распуст; али када дођем до спавања у шатору у шуми или на ливади, дочекује ме толико неверице и згражавања да одустајем. Испоставило се да је Поштовани Господин Учитељ испао бескућник који просјачи превоз на аутопуту и спава којекуда по пољима. Скандал! Не може се ни замислити... Коначно се поздрављамо, добијам белу коверту, данас са посебним бонусом за крај семестра. То је знак захвалности мајке деце, супруге чувеног хирурга, која је далеко скромнија него њено потомство, уопште није надувена, једноставно нормална, драга госпођа. Идем до њене собе да се поздравим, али чекам, не улазим – управо свира ноктурно на пијанину. Не нарочито добро, али поштовање према уметности и Фредију наређује ми да сачекам. Веома се растужи кад јој кажем да је ово последњи час, да сам завршио студије и да од септембра почињем да радим пуно радно време у компјутерској фирми. Клања ми се ниско и моли да свратим и да им испричам како живим. Ко зна, можда то једном и урадим. Али, сада – годишњи одмор!
Кокоро, Београд, 2015, 353 стр, брош, 21 цм, латиница, ISBN 978-86-89057-33-1
ЦЕНА: 800.00