Мићио Моришима: ЗАШТО ЈЕ ЈАПАН „УСПЕО”?

[...] Јапан је стално био у положају да мора да превазилази културни и технолошки јаз који је постојао у односу на друге земље (у односу на кинеско царство или земље За­пада). Ова врста слабости учинила је јапанску владајућу класу офанзивном и дефанзивном, а све што је преузето из дру­гих земаља мењано је у том смислу да потпомогне развој или одбрану Јапана.

Јапански конфучијанизам је у много већој мери подржавао режим него кинески; у периоду Токугава конфучијанизам је озакоњивао бакуфу режим, као режим одобрен од цара; у периоду Меиђи он је потврђивао такозвани „царски ре­жим” (теносеи). Шинто је била религија царске породице, која је озакоњивала њену владавину, а када је будизам пренесен у Јапан, он се у највећој могућој мери користио за величање славе државе.

Нерелигиозност Јапанаца водила их је ка материјализму. Ка­да се има у виду да су, истовремено, Јапанци национали­стички оријентисани, може се разумети зашто нису оклевали да заједно раде за материјални просперитет Јапана.

[...] Све ово омогућавало је лако престројавање јапан­ске привреде удесно. Сваки појединац био је дубоко про­жет националистичким осећањима, па је снага јавног мње­ња могла (на сасвим демократски начин) да доведе до потискивања било какве либералистичке економске активно­сти, чак и без неког снажног вође или аутократе.

[...] Утолико је јапанско друштво, друштво оштре конкуренције, мада се та конкуренција не одвија међу појединцима; појединац и по цену свог живота мора учествовати у бици групне конкуренције. Та стратегија омогућила је Јапану да до 1975. године у многим областима достигне земље Запада, а у неким и да их престигне.

 

Кокоро, Београд, 2018. 298 стр. брош, 19 цм, ћирилица. ISBN 978-86-89057-56-0

Цена: 700.00

 

Please reload

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now