Мићио Моришима: ЗАШТО ЈЕ ЈАПАН „УСПЕО”?
[...] Јапан је стално био у положају да мора да превазилази културни и технолошки јаз који је постојао у односу на друге земље (у односу на кинеско царство или земље Запада). Ова врста слабости учинила је јапанску владајућу класу офанзивном и дефанзивном, а све што је преузето из других земаља мењано је у том смислу да потпомогне развој или одбрану Јапана.
Јапански конфучијанизам је у много већој мери подржавао режим него кинески; у периоду Токугава конфучијанизам је озакоњивао бакуфу режим, као режим одобрен од цара; у периоду Меиђи он је потврђивао такозвани „царски режим” (теносеи). Шинто је била религија царске породице, која је озакоњивала њену владавину, а када је будизам пренесен у Јапан, он се у највећој могућој мери користио за величање славе државе.
Нерелигиозност Јапанаца водила их је ка материјализму. Када се има у виду да су, истовремено, Јапанци националистички оријентисани, може се разумети зашто нису оклевали да заједно раде за материјални просперитет Јапана.
[...] Све ово омогућавало је лако престројавање јапанске привреде удесно. Сваки појединац био је дубоко прожет националистичким осећањима, па је снага јавног мњења могла (на сасвим демократски начин) да доведе до потискивања било какве либералистичке економске активности, чак и без неког снажног вође или аутократе.
[...] Утолико је јапанско друштво, друштво оштре конкуренције, мада се та конкуренција не одвија међу појединцима; појединац и по цену свог живота мора учествовати у бици групне конкуренције. Та стратегија омогућила је Јапану да до 1975. године у многим областима достигне земље Запада, а у неким и да их престигне.
Кокоро, Београд, 2018. 298 стр. брош, 19 цм, ћирилица. ISBN 978-86-89057-56-0
Цена: 850.00